Usiljeni marš

Lud je ko kad se sruši        ustaje i opet ide

kao putujuću bol         zglob i koleno miče,

ali ipak putem krene       kao da ga krila nose

ostat nikako ne sme       zalud ga jarak zove,

a kad ga pitaš zašto ne?     još će ti možda reći

da ga čeka supruga,        kraj, mudriji, lepši.

A lud je taj pobožnik        jer tamo već odavno

iznad domova pusti        vetar kruži samo,

zid naleđice leži,        slomljena je šljiva

i od straha rutava        je noć iznad doma.

Da mogu verovati:        nije mi samo u srcu

sve što je vredno        i postoji povratak;

da još ima! k΄o nekad        u hladu verande bi

pčele mira brujile        dok se vruć pekmez hladi,

u bašti bi blaga       letnja tišina sunčala

među granama bi        prezrela šljiva njihala

pred žutom ogradom       Fani bi me čekala

dok to prepodne senke       bi sporo crtao, −

možda je još moguće!       sada je pun mesec!

Na idi dalje druže        vikni na me! Krećem!

Bor, 15. X. 1944.