Usiljeni marš

Lud je ko se sruši     pa ustane posle stanke

i s bolom skitničkim     pokrene kolena, članke,

pa ipak ide dalje,     na krilu sulude pesme,

zalud ga mami jarak,     ostati ipak ne sme,

i pitaš li ga zašto?     daće ti valjda odgovor škrt,

da žena ga čeka i      neka mudrija smrt.

Al ipak lud je svako     ko se nada boljoj smrti;

nad domom mu se     davno još samo vetar vrti,

zid je već porušen,     polomljen šljivik leži,

i od strave noć se     nad domom mu ježi.

O, kako bih verovati     mogo da nije samo kratak

san sve to što vredi     i da ima dom za povratak;

o, kad bi ga bilo!     i ko negda na svežoj verandi

zujale bi pčele mira     dok se pekmez hladi,

a baštu bi oblio     umirućeg leta hod,

međ granjem bi se     ljuljao zreli, goli plod,

čekala bi me Fani     pred plotom tim što peva,

i padale bi senke     tromoga popodneva

sve će to možda biti!     mesec je visoko propet!

Ne  prolazi, prijatelju,     zovi me! ustaću opet!