Lud je ko se sruši     pa ustane posle stanke

Lud je ko kad se sruši        ustaje i opet ide

i s bolom skitničkim     pokrene kolena, članke,

kao putujuću bol         zglob i koleno miče,

pa ipak ide dalje,     na krilu sulude pesme,

ali ipak putem krene       kao da ga krila nose

zalud ga mami jarak,     ostati ipak ne sme,

ostat nikako ne sme       zalud ga jarak zove,

i pitaš li ga zašto?     daće ti valjda odgovor škrt,

a kad ga pitaš zašto ne?     još će ti možda reći

da žena ga čeka i      neka mudrija smrt.

da ga čeka supruga,        kraj, mudriji, lepši.

Al ipak lud je svako     ko se nada boljoj smrti;

A lud je taj pobožnik        jer tamo već odavno

nad domom mu se     davno još samo vetar vrti,

iznad domova pusti        vetar kruži samo,

zid je već porušen,     polomljen šljivik leži,

zid naleđice leži,        slomljena je šljiva

i od strave noć se     nad domom mu ježi.

i od straha rutava        je noć iznad doma.

O, kako bih verovati     mogo da nije samo kratak

Da mogu verovati:        nije mi samo u srcu

san sve to što vredi     i da ima dom za povratak;

sve što je vredno        i postoji povratak;

o, kad bi ga bilo!     i ko negda na svežoj verandi

da još ima! k΄o nekad        u hladu verande bi

zujale bi pčele mira     dok se pekmez hladi,

pčele mira brujile        dok se vruć pekmez hladi,

a baštu bi oblio     umirućeg leta hod,

u bašti bi blaga       letnja tišina sunčala

međ granjem bi se     ljuljao zreli, goli plod,

među granama bi        prezrela šljiva njihala

čekala bi me Fani     pred plotom tim što peva,

pred žutom ogradom       Fani bi me čekala

i padale bi senke     tromoga popodneva

dok to prepodne senke       bi sporo crtao, −

sve će to možda biti!     mesec je visoko propet!

možda je još moguće!       sada je pun mesec!

Ne  prolazi, prijatelju,     zovi me! ustaću opet!

Na idi dalje druže        vikni na me! Krećem!

Bor, 15. X. 1944.