Lud je ko kad se sruši        ustaje i opet ide

Lud je ko se sruši     pa ustane posle stanke

kao putujuću bol         zglob i koleno miče,

i s bolom skitničkim     pokrene kolena, članke,

ali ipak putem krene       kao da ga krila nose

pa ipak ide dalje,     na krilu sulude pesme,

ostat nikako ne sme       zalud ga jarak zove,

zalud ga mami jarak,     ostati ipak ne sme,

a kad ga pitaš zašto ne?     još će ti možda reći

i pitaš li ga zašto?     daće ti valjda odgovor škrt,

da ga čeka supruga,        kraj, mudriji, lepši.

da žena ga čeka i      neka mudrija smrt.

A lud je taj pobožnik        jer tamo već odavno

Al ipak lud je svako     ko se nada boljoj smrti;

iznad domova pusti        vetar kruži samo,

nad domom mu se     davno još samo vetar vrti,

zid naleđice leži,        slomljena je šljiva

zid je već porušen,     polomljen šljivik leži,

i od straha rutava        je noć iznad doma.

i od strave noć se     nad domom mu ježi.

Da mogu verovati:        nije mi samo u srcu

O, kako bih verovati     mogo da nije samo kratak

sve što je vredno        i postoji povratak;

san sve to što vredi     i da ima dom za povratak;

da još ima! k΄o nekad        u hladu verande bi

o, kad bi ga bilo!     i ko negda na svežoj verandi

pčele mira brujile        dok se vruć pekmez hladi,

zujale bi pčele mira     dok se pekmez hladi,

u bašti bi blaga       letnja tišina sunčala

a baštu bi oblio     umirućeg leta hod,

među granama bi        prezrela šljiva njihala

međ granjem bi se     ljuljao zreli, goli plod,

pred žutom ogradom       Fani bi me čekala

čekala bi me Fani     pred plotom tim što peva,

dok to prepodne senke       bi sporo crtao, −

i padale bi senke     tromoga popodneva

možda je još moguće!       sada je pun mesec!

sve će to možda biti!     mesec je visoko propet!

Na idi dalje druže        vikni na me! Krećem!

Ne  prolazi, prijatelju,     zovi me! ustaću opet!

Bor, 15. X. 1944.