Sedma ecloga

Vidiš li, pada mrak, bodljikavom žicom omeđena

drvena ograda, baraka lebdi, diže je sumrak.

Okvire ropstva lagano prelazi pogled

i samo um, samo um, on zna za razapetost žice.

Vidiš li, draga, ovde ovako se oslobađa mašta,

izmoždenim telima na trenutke smiraj donosi

lagani san i logoraši tada kućama kreću.

Poderani, ošišani robovi u hropcu sna lete

s vrha Srbije ka skrivenim dolinama doma.

Skrivena dolina doma? O, postoji li još dom?

Bez pogotka bombe? Zar postoji kao kad smo odvedeni?

Stiže li još kući, ko ovde uzdiše ili tamo leži?

Reci, ima li još doma gde znaju i za heksametre?

Bez znakova, nagađajući red ispod reda, tu

u polumraku pišem ovu pesmu kao što živim,

pomalo naslepo, poput gusenice puzeći preko papira;

lampu, knjigu, sve su oduzeli stražari Lagera,

ni pošte nema, samo se magla na nas spušta.

Među crvima i sablastima živi ovde u brdima Francuz,

Poljak, glasni Talijan, odbegli Srbin, setni Jevrej,

raskomadana tela ipak jedan život žive tu, –

čekaju vesti, topao ženski glas, slobodnu ljudsku

sudbinu i čekaju kraj, u magli sakriveno čudo.

Ležim na dasci među crvima, obnavljaju se

napadi buva, ali armija muva već počiva.

Veče je, ropstvo je, vidiš, ponovo kraće za dan,

ta i život za jedan dan. Spava logor. Pejzaž

je u mesečini i žice su opet napete,

i preko prozora se vide, među šumovima noći,

na zid naslonjene senke naoružanih stražara.

Spava logor, vidiš li, draga, meša se san i java,

prevrće se na uskom prostoru ko se preplašeno

budi i ponovo usni. Samo sam ja budan, meso

tvog poljupca u ustima mi je ukus napola

izgorele cigarete, i ne nailazi san, jer

bez tebe već ni umreti ni postojati ne znam.

Lager Heidenau Iznad Žagubice u brdima,

juli 1944.