Verujem

Verujem, volim te;

zatvorenim kapkama plačem jer živiš.

Ali možeš videti, bogovi,

prašina i vreme

ipak tako bremenite humke dižu

između tebe-mene

da koji put me uhvati

agorafobija ljubavi i

uskogrudna zebnja.

U tim trenucima plašim se u krevetu

kao priroda u gluho doba noći,

načujno i bez signala.

Potom

opet verujem, pripadamo jedan drugom,

da sam ruku u tvoju ruku stavio.