Oda

Evo sedam pored reke.

Leti mladog leta

povetarac laki – ko toplina

drage večere neke.

Privikavam srce na tišinu.

To ne iziskuje mnogo muke –

ispliva sve što davno potonu,

glava se pogne, a klonu

ruke.

Gledam grive šuma, cela

listva sad blista

poput tvoga čela.

Tišinu puta niko sad ne dira,

vidim kako ti vetar

po suknji prebira.

A pod žbunjem lomnim

vidim kako ti se kosa jegulja,

kako ti se blago na grudi sliva

– ko što rečica Sinva teče –

gle, opet vidim kako kulja

preko okruglih belutaka greha,

na zubima ti sjaj vilinskog smeha.

O, kako te volim,

tebe, što si na reč privolela

u najdubljoj tami bića naseljenu

varljivu samoću

i vaseljenu.

Tebe, što se poput slapa od sopstvenog zvuka

odmičeš od mene, bežiš, nestaješ bez traga,

dok ja sa vrhova svog života kličem,

na domaku daljina, urličem, vičem,

potucajući se nebom i širom zemlje –

volim te, maćeho draga!

Volim te kao što dete majku voli,

kao špilja zev svojih dubina golih,

volim te ko sale blistanje belo,

ko duša plamen, ko odmor telo!

Volim te ko što vole život

smrtnici, dok ih ne skrije ćivot.

Svaki tvoj osmeh, reč i

pokret čuvam ko što zemlja otpatke čuva.

U svest sam te utisnuo ko u kovinu reči,

s nagonima svojim utisnuo ti sliku,

ti, dragi, lepi liku,

tu je tvoje biće – bitnost i otkriće.

Minuti zvečeći stradaju,

al΄ ti mi nemo sediš u ušima.

Zvezde se pale i padaju,

al΄ ti mi jednako blistaš u očima.

Ukus tvoj, ko u pećini tišina,

na nepcu mi se topi, miluje vilice,

a ruka ti se na staklenoj čaši miče,

na njoj sitne, fine žilice,

sviće, sviće.

Oh, od kakve sam to sazdan materije

da me tvoj pogled obnavlja i ruši?

Kakva mi to svetlost sja u duši

i divljenja dostojne misterije

da mogu u magli ništavila cele

predele tvog tela obići bele?

I ko u ozarenom umu reči sjajne

mogu mu već otkriti sve tajne!...

Tvoj krvotok, ko bokor ruža,

dršće, jednako dršće,

nosi struju radosti večne, pruža

tvom licu ljubavi cvat i rod,

a utrobi tvojoj blaženi plod.

Plodno tle tvog stomaka povija

i plete sitno korenje, u spojeve

njegovih finih linija

utkiva čvorove, raspliće uzlove –

da ti nedra sišu i kupe sve rojeve,

da lepo žbunje tvojih pluća

šumi slavu tvog sopstvenog uskrsnuća!

Blaženo kruži materija večna

tunelima tvojih creva, celim

se bogatstvom napaja kad je tečna

u bubrezima tvojim, bunarima vrelim!

Valoviti brežuljci se dižu,

zvezdani u tebi predeli se nižu,

jezera se mute, fabrike dime,

milionske zveri gmižu,

bube,

trave,

okrutnost i milost veličajna,

sunce sja, svetlost severna strada,

u dubinama tvojim vlada

večnost nesaznanja.

Ko grumeni zgrušane krvi,

tako ti padaju pred noge

ove reči uboge.

Biće muca, grdi –

čist je govor samo zakon tvrdi.

Al΄ udovi moji, obnovljeni, streme

iz dana u dan, već spremni

da zaneme.

Al΄ sve dotle kličem –

O, ti, koju iz mnoštva od dve hiljade

miliona izdvajaju,

ti jedina, ti blaga

kolevko, tvrdi grobe, posteljo draga,

primi me u zagrljaj!...

(O, jutarnje nebo u visini!

U rudama neba zvezde teku.

Od silne svetlosti oči me peku.

Izgubljen sam, tako mi se čini.

Čujem kako nada mnom seva,

to srce kuca, peva.)

(Pripev)

(Voz me nosi, za tobom bludim,

možda ću te još danas steći,

možda će da zgasne taj plamen ludi,

možda ćeš mi tiho, tiho reći:

Okupaj se, mlaka voda žubori!

Evo peškir, obriši se, osveži!

Peče se meso da glad ti utoli!

Postelja je tvoja – gde ja ležim!)