1

1

Evo sedam pored reke.

Na obasjanoj steni sedim.

Leti mladog leta

Povetarac

povetarac laki – ko toplina

mladog leta kao da

drage večere neke.

toplinu lagodne večeri leluja.

Privikavam srce na tišinu.

Prilagođavam se tišini.

To ne iziskuje mnogo muke –

Nije teško –

ispliva sve što davno potonu,

naziru se obrisi prošlosti,

glava se pogne, a klonu

opuste se ruke i san me

ruke.

optoči.

Gledam zelene grive planina –

Gledam grive šuma, cela

sjaj tvoga čela

listva sad blista

u svakom listu se ogleda.

poput tvoga čela.

Na osamljenom putu

Tišinu puta niko sad ne dira,

lahor s tvojom

vidim kako ti vetar

suknjom se igra.

po suknji prebira.

I ispod lomljivih krošnji, u senci,

A pod žbunjem lomnim

vidim, kosa ti leprša,

vidim kako ti se kosa jegulja,

nedra blago drhte, i

kako ti se blago na grudi sliva

– dok žubori potok Sinva –

– ko što rečica Sinva teče –

ponovo vidim, na okruglim, belim

gle, opet vidim kako kulja

belucima, na tvojim zubima

preko okruglih belutaka greha,

kako se rađa bezbrižan osmeh vile.

na zubima ti sjaj vilinskog smeha.

2

O, koliko te volim, tebe

2

koja si doprla

O, kako te volim,

do skrovišta lebdeće

tebe, što si na reč privolela

dvolične samoće

u najdubljoj tami bića naseljenu

i beskonačnosti.

varljivu samoću

Kao vodopad od vlastite buke

i vaseljenu.

odvajaš se od mene i tiho se udaljuješ

Tebe, što se poput slapa od sopstvenog zvuka

dok ja na vrhuncu svoga života,

odmičeš od mene, bežiš, nestaješ bez traga,

spotičući se o oblake i grude

dok ja sa vrhova svog života kličem,

u blizini horizonta povičem,

na domaku daljina, urličem, vičem,

volim te, draga maćeho!

potucajući se nebom i širom zemlje –

3

volim te, maćeho draga!

Volim te, kao dete svoju majku,

kao dubinu ćutljive jame,

3

volim te, kao soba svetlost,

Volim te kao što dete majku voli,

telo spokojstvo il’ duša vatru!

kao špilja zev svojih dubina golih,

Volim te, kao što smrtnici

volim te ko sale blistanje belo,

vole život do preminuća.

ko duša plamen, ko odmor telo!

Svaku tvoju reč, osmeh, pokrete

Volim te ko što vole život

čuvam, kao tlo pale predmete.

smrtnici, dok ih ne skrije ćivot.

U svoj razum, kao u metal kiseline,

nagonima sam te urezao,

Svaki tvoj osmeh, reč i

dražesna lepoto

pokret čuvam ko što zemlja otpatke čuva.

tvoj lik ispuni tamo sve što je bitno.

U svest sam te utisnuo ko u kovinu reči,

Trenuci zveketom prolaze

s nagonima svojim utisnuo ti sliku,

a ti mi nemiš u ušima.

ti, dragi, lepi liku,

Zvezde se rađaju i gase

tu je tvoje biće – bitnost i otkriće.

a ti mi stojiš u očima.

Tvoj ukus, kao tišina u jami

Minuti zvečeći stradaju,

ohladnelo mi lebdi u ustima,

al΄ ti mi nemo sediš u ušima.

a tvoje ruke na čaši

Zvezde se pale i padaju,

i nežan splet žila

al΄ ti mi jednako blistaš u očima.

sećanje mame.

Ukus tvoj, ko u pećini tišina,

4

na nepcu mi se topi, miluje vilice,

Od kakve li sam materije

a ruka ti se na staklenoj čaši miče,

da me tvoj pogled seče i formira?

na njoj sitne, fine žilice,

Kakva mi je duša i kakav sjaj

sviće, sviće.

u unutrašnjosti titra

da mogu u maglovitom ništa

4

proći ti plodne doline tela?

Oh, od kakve sam to sazdan materije

I kao u rastvoreni um istina

da me tvoj pogled obnavlja i ruši?

spuštam se u tajanstvena skrovišta!...

Kakva mi to svetlost sja u duši

Tvoj krvotok kao ruža penjačica

i divljenja dostojne misterije

u večnom je drhtaju.

da mogu u magli ništavila cele

Nosi neprekidnu struju

predele tvog tela obići bele?

da bi ti na licu ljubav cvetala

a maternica blaženi plod negovala.

I ko u ozarenom umu reči sjajne

Osetljivo tlo trbuha

mogu mu već otkriti sve tajne!...

bezbroj korenčića kiti,

poput vezova nežne niti

Tvoj krvotok, ko bokor ruža,

su u tanane čvorove ispletene –

dršće, jednako dršće,

da bi slasne životne sokove gomilale

nosi struju radosti večne, pruža

i razgranate krošnje pluća

tvom licu ljubavi cvat i rod,

o vlastitoj slavi šume!

a utrobi tvojoj blaženi plod.

Večna materija radosno buja

Plodno tle tvog stomaka povija

u tebi duž mračnih tunela creva

i plete sitno korenje, u spojeve

i novi život dobiva troska

njegovih finih linija

u vrućim bunarima bubrega!

utkiva čvorove, raspliće uzlove –

Valoviti brežuljci se nižu

da ti nedra sišu i kupe sve rojeve,

unutra ti sazvežđa titraju,

da lepo žbunje tvojih pluća

fabrike rade, jezera se formiraju,

šumi slavu tvog sopstvenog uskrsnuća!

vrve sićušni životi,

rovci,

Blaženo kruži materija večna

drozga,

tunelima tvojih creva, celim

nemilosrdnost i dobrota;

se bogatstvom napaja kad je tečna

sunce sija, setna polarna svetlost se nazire –

u bubrezima tvojim, bunarima vrelim!

u tvojoj suštini ni ne sluteći

Valoviti brežuljci se dižu,

besvesna večnost lebdi.

zvezdani u tebi predeli se nižu,

5

jezera se mute, fabrike dime,

Kao ugrušci krvi

milionske zveri gmižu,

padaju pred tobom

bube,

ove reči.

trave,

Opstanak muca,

okrutnost i milost veličajna,

tek zakon je jasan govor.

sunce sja, svetlost severna strada,

Al’ vredne ćelije koje te svakodnevno

u dubinama tvojim vlada

ponovo rađaju, već su spremne

večnost nesaznanja.

da zauvek zaneme.

A dotle svi viču –

5

Jedina, koja si iz mnoštva

Ko grumeni zgrušane krvi,

bezimenih izabrana,

tako ti padaju pred noge

ti mekana kolevko,

ove reči uboge.

čvrsta jarugo, živa posteljo,

Biće muca, grdi –

prihvati me!…

čist je govor samo zakon tvrdi.

(Visoko je jutarnje nebo!

Al΄ udovi moji, obnovljeni, streme

Bezbroj sićušnih kristala blista.

iz dana u dan, već spremni

Oko mi je zaslepljeno.

da zaneme.

Izgubljenost me pritiska.

Slutim, kako iznad mene vlastito

Al΄ sve dotle kličem –

srce titra.)

O, ti, koju iz mnoštva od dve hiljade

6

miliona izdvajaju,

(Sporedna pesma)

ti jedina, ti blaga

(Vozom za tobom idem,

kolevko, tvrdi grobe, posteljo draga,

možda te još danas stignem,

primi me u zagrljaj!...

možda ću se ohladnuti,

možda ću te opet čuti;

(O, jutarnje nebo u visini!

Žubori topla voda, okupaj se!

U rudama neba zvezde teku.

Evo mekog peškira, obriši se!

Od silne svetlosti oči me peku.

Peče se meso, neka ti glad stiša!

Izgubljen sam, tako mi se čini.

Gde ja spavam, tamo ćeš naći mira.)

Čujem kako nada mnom seva,

to srce kuca, peva.)

6

(Pripev)

(Voz me nosi, za tobom bludim,

možda ću te još danas steći,

možda će da zgasne taj plamen ludi,

možda ćeš mi tiho, tiho reći:

Okupaj se, mlaka voda žubori!

Evo peškir, obriši se, osveži!

Peče se meso da glad ti utoli!

Postelja je tvoja – gde ja ležim!)