Oda

1

Na obasjanoj steni sedim.

Povetarac

mladog leta kao da

toplinu lagodne večeri leluja.

Prilagođavam se tišini.

Nije teško –

naziru se obrisi prošlosti,

opuste se ruke i san me

optoči.

Gledam zelene grive planina –

sjaj tvoga čela

u svakom listu se ogleda.

Na osamljenom putu

lahor s tvojom

suknjom se igra.

I ispod lomljivih krošnji, u senci,

vidim, kosa ti leprša,

nedra blago drhte, i

– dok žubori potok Sinva –

ponovo vidim, na okruglim, belim

belucima, na tvojim zubima

kako se rađa bezbrižan osmeh vile.

2

O, koliko te volim, tebe

koja si doprla

do skrovišta lebdeće

dvolične samoće

i beskonačnosti.

Kao vodopad od vlastite buke

odvajaš se od mene i tiho se udaljuješ

dok ja na vrhuncu svoga života,

spotičući se o oblake i grude

u blizini horizonta povičem,

volim te, draga maćeho!

3

Volim te, kao dete svoju majku,

kao dubinu ćutljive jame,

volim te, kao soba svetlost,

telo spokojstvo il’ duša vatru!

Volim te, kao što smrtnici

vole život do preminuća.

Svaku tvoju reč, osmeh, pokrete

čuvam, kao tlo pale predmete.

U svoj razum, kao u metal kiseline,

nagonima sam te urezao,

dražesna lepoto

tvoj lik ispuni tamo sve što je bitno.

Trenuci zveketom prolaze

a ti mi nemiš u ušima.

Zvezde se rađaju i gase

a ti mi stojiš u očima.

Tvoj ukus, kao tišina u jami

ohladnelo mi lebdi u ustima,

a tvoje ruke na čaši

i nežan splet žila

sećanje mame.

4

Od kakve li sam materije

da me tvoj pogled seče i formira?

Kakva mi je duša i kakav sjaj

u unutrašnjosti titra

da mogu u maglovitom ništa

proći ti plodne doline tela?

I kao u rastvoreni um istina

spuštam se u tajanstvena skrovišta!...

Tvoj krvotok kao ruža penjačica

u večnom je drhtaju.

Nosi neprekidnu struju

da bi ti na licu ljubav cvetala

a maternica blaženi plod negovala.

Osetljivo tlo trbuha

bezbroj korenčića kiti,

poput vezova nežne niti

su u tanane čvorove ispletene –

da bi slasne životne sokove gomilale

i razgranate krošnje pluća

o vlastitoj slavi šume!

Večna materija radosno buja

u tebi duž mračnih tunela creva

i novi život dobiva troska

u vrućim bunarima bubrega!

Valoviti brežuljci se nižu

unutra ti sazvežđa titraju,

fabrike rade, jezera se formiraju,

vrve sićušni životi,

rovci,

drozga,

nemilosrdnost i dobrota;

sunce sija, setna polarna svetlost se nazire –

u tvojoj suštini ni ne sluteći

besvesna večnost lebdi.

5

Kao ugrušci krvi

padaju pred tobom

ove reči.

Opstanak muca,

tek zakon je jasan govor.

Al’ vredne ćelije koje te svakodnevno

ponovo rađaju, već su spremne

da zauvek zaneme.

A dotle svi viču –

Jedina, koja si iz mnoštva

bezimenih izabrana,

ti mekana kolevko,

čvrsta jarugo, živa posteljo,

prihvati me!…

(Visoko je jutarnje nebo!

Bezbroj sićušnih kristala blista.

Oko mi je zaslepljeno.

Izgubljenost me pritiska.

Slutim, kako iznad mene vlastito

srce titra.)

6

(Sporedna pesma)

(Vozom za tobom idem,

možda te još danas stignem,

možda ću se ohladnuti,

možda ću te opet čuti;

Žubori topla voda, okupaj se!

Evo mekog peškira, obriši se!

Peče se meso, neka ti glad stiša!

Gde ja spavam, tamo ćeš naći mira.)