1

1

Na obasjanoj steni sedim.

Evo sedam pored reke.

Povetarac

Leti mladog leta

mladog leta kao da

povetarac laki – ko toplina

toplinu lagodne večeri leluja.

drage večere neke.

Prilagođavam se tišini.

Privikavam srce na tišinu.

Nije teško –

To ne iziskuje mnogo muke –

naziru se obrisi prošlosti,

ispliva sve što davno potonu,

opuste se ruke i san me

glava se pogne, a klonu

optoči.

ruke.

Gledam zelene grive planina –

sjaj tvoga čela

Gledam grive šuma, cela

u svakom listu se ogleda.

listva sad blista

Na osamljenom putu

poput tvoga čela.

lahor s tvojom

Tišinu puta niko sad ne dira,

suknjom se igra.

vidim kako ti vetar

I ispod lomljivih krošnji, u senci,

po suknji prebira.

vidim, kosa ti leprša,

A pod žbunjem lomnim

nedra blago drhte, i

vidim kako ti se kosa jegulja,

– dok žubori potok Sinva –

kako ti se blago na grudi sliva

ponovo vidim, na okruglim, belim

– ko što rečica Sinva teče –

belucima, na tvojim zubima

gle, opet vidim kako kulja

kako se rađa bezbrižan osmeh vile.

preko okruglih belutaka greha,

2

na zubima ti sjaj vilinskog smeha.

O, koliko te volim, tebe

koja si doprla

2

do skrovišta lebdeće

O, kako te volim,

dvolične samoće

tebe, što si na reč privolela

i beskonačnosti.

u najdubljoj tami bića naseljenu

Kao vodopad od vlastite buke

varljivu samoću

odvajaš se od mene i tiho se udaljuješ

i vaseljenu.

dok ja na vrhuncu svoga života,

Tebe, što se poput slapa od sopstvenog zvuka

spotičući se o oblake i grude

odmičeš od mene, bežiš, nestaješ bez traga,

u blizini horizonta povičem,

dok ja sa vrhova svog života kličem,

volim te, draga maćeho!

na domaku daljina, urličem, vičem,

3

potucajući se nebom i širom zemlje –

Volim te, kao dete svoju majku,

volim te, maćeho draga!

kao dubinu ćutljive jame,

volim te, kao soba svetlost,

3

telo spokojstvo il’ duša vatru!

Volim te kao što dete majku voli,

Volim te, kao što smrtnici

kao špilja zev svojih dubina golih,

vole život do preminuća.

volim te ko sale blistanje belo,

Svaku tvoju reč, osmeh, pokrete

ko duša plamen, ko odmor telo!

čuvam, kao tlo pale predmete.

Volim te ko što vole život

U svoj razum, kao u metal kiseline,

smrtnici, dok ih ne skrije ćivot.

nagonima sam te urezao,

dražesna lepoto

Svaki tvoj osmeh, reč i

tvoj lik ispuni tamo sve što je bitno.

pokret čuvam ko što zemlja otpatke čuva.

Trenuci zveketom prolaze

U svest sam te utisnuo ko u kovinu reči,

a ti mi nemiš u ušima.

s nagonima svojim utisnuo ti sliku,

Zvezde se rađaju i gase

ti, dragi, lepi liku,

a ti mi stojiš u očima.

tu je tvoje biće – bitnost i otkriće.

Tvoj ukus, kao tišina u jami

ohladnelo mi lebdi u ustima,

Minuti zvečeći stradaju,

a tvoje ruke na čaši

al΄ ti mi nemo sediš u ušima.

i nežan splet žila

Zvezde se pale i padaju,

sećanje mame.

al΄ ti mi jednako blistaš u očima.

4

Ukus tvoj, ko u pećini tišina,

Od kakve li sam materije

na nepcu mi se topi, miluje vilice,

da me tvoj pogled seče i formira?

a ruka ti se na staklenoj čaši miče,

Kakva mi je duša i kakav sjaj

na njoj sitne, fine žilice,

u unutrašnjosti titra

sviće, sviće.

da mogu u maglovitom ništa

proći ti plodne doline tela?

4

I kao u rastvoreni um istina

Oh, od kakve sam to sazdan materije

spuštam se u tajanstvena skrovišta!...

da me tvoj pogled obnavlja i ruši?

Tvoj krvotok kao ruža penjačica

Kakva mi to svetlost sja u duši

u večnom je drhtaju.

i divljenja dostojne misterije

Nosi neprekidnu struju

da mogu u magli ništavila cele

da bi ti na licu ljubav cvetala

predele tvog tela obići bele?

a maternica blaženi plod negovala.

Osetljivo tlo trbuha

I ko u ozarenom umu reči sjajne

bezbroj korenčića kiti,

mogu mu već otkriti sve tajne!...

poput vezova nežne niti

su u tanane čvorove ispletene –

Tvoj krvotok, ko bokor ruža,

da bi slasne životne sokove gomilale

dršće, jednako dršće,

i razgranate krošnje pluća

nosi struju radosti večne, pruža

o vlastitoj slavi šume!

tvom licu ljubavi cvat i rod,

Večna materija radosno buja

a utrobi tvojoj blaženi plod.

u tebi duž mračnih tunela creva

Plodno tle tvog stomaka povija

i novi život dobiva troska

i plete sitno korenje, u spojeve

u vrućim bunarima bubrega!

njegovih finih linija

Valoviti brežuljci se nižu

utkiva čvorove, raspliće uzlove –

unutra ti sazvežđa titraju,

da ti nedra sišu i kupe sve rojeve,

fabrike rade, jezera se formiraju,

da lepo žbunje tvojih pluća

vrve sićušni životi,

šumi slavu tvog sopstvenog uskrsnuća!

rovci,

drozga,

Blaženo kruži materija večna

nemilosrdnost i dobrota;

tunelima tvojih creva, celim

sunce sija, setna polarna svetlost se nazire –

se bogatstvom napaja kad je tečna

u tvojoj suštini ni ne sluteći

u bubrezima tvojim, bunarima vrelim!

besvesna večnost lebdi.

Valoviti brežuljci se dižu,

5

zvezdani u tebi predeli se nižu,

Kao ugrušci krvi

jezera se mute, fabrike dime,

padaju pred tobom

milionske zveri gmižu,

ove reči.

bube,

Opstanak muca,

trave,

tek zakon je jasan govor.

okrutnost i milost veličajna,

Al’ vredne ćelije koje te svakodnevno

sunce sja, svetlost severna strada,

ponovo rađaju, već su spremne

u dubinama tvojim vlada

da zauvek zaneme.

večnost nesaznanja.

A dotle svi viču –

Jedina, koja si iz mnoštva

5

bezimenih izabrana,

Ko grumeni zgrušane krvi,

ti mekana kolevko,

tako ti padaju pred noge

čvrsta jarugo, živa posteljo,

ove reči uboge.

prihvati me!…

Biće muca, grdi –

(Visoko je jutarnje nebo!

čist je govor samo zakon tvrdi.

Bezbroj sićušnih kristala blista.

Al΄ udovi moji, obnovljeni, streme

Oko mi je zaslepljeno.

iz dana u dan, već spremni

Izgubljenost me pritiska.

da zaneme.

Slutim, kako iznad mene vlastito

srce titra.)

Al΄ sve dotle kličem –

6

O, ti, koju iz mnoštva od dve hiljade

(Sporedna pesma)

miliona izdvajaju,

(Vozom za tobom idem,

ti jedina, ti blaga

možda te još danas stignem,

kolevko, tvrdi grobe, posteljo draga,

možda ću se ohladnuti,

primi me u zagrljaj!...

možda ću te opet čuti;

Žubori topla voda, okupaj se!

(O, jutarnje nebo u visini!

Evo mekog peškira, obriši se!

U rudama neba zvezde teku.

Peče se meso, neka ti glad stiša!

Od silne svetlosti oči me peku.

Gde ja spavam, tamo ćeš naći mira.)

Izgubljen sam, tako mi se čini.

Čujem kako nada mnom seva,

to srce kuca, peva.)

6

(Pripev)

(Voz me nosi, za tobom bludim,

možda ću te još danas steći,

možda će da zgasne taj plamen ludi,

možda ćeš mi tiho, tiho reći:

Okupaj se, mlaka voda žubori!

Evo peškir, obriši se, osveži!

Peče se meso da glad ti utoli!

Postelja je tvoja – gde ja ležim!)