Pesnicima XIX stoleća

Nek se niko ne pothvata ludo,

Lakoumno ovih struna sveti΄;

Grdan teret svako prima na se

Koji misli pevat započeti.

Ako ne znaš ništa drugo kaz΄ti

Nego radost i bol srca svog,

Nisi nmuždan ni rodu ni svetu,

Kidaj žice – oprostiće Bog.

Mi bludimo po pustinji grdnoj

Ko Mojsije u vremena ljuta,

Bog mu dade stub od ognja živa

Da mu narod sasvim ne zaluta.

Takve stube, takav oganj živi

Šalje nebo i današnji dan –

Za pesnici danas ide narod,

Ide narod u svoj Kanaan.

Napred, dakle, ko ima glasa,

Napred s rodom, vi sveti junaci.

Proklet bio ko se boji muka!

Proklet bio ko zastavu baci!

Ko zastane, kom srce zastrepi,

Nek ga bije i kletve i sram –

Koji gledeć gde se narod bori

Odmara se u zahlađu sam.

Ima danas i lažnih proroka

Što su usklik do neba digli,

Koji vele da smo već na meti,

Da smo u zemlju obećanu stigli.

Lažu, lažu, gadno lažu, podlo –

Nit im može verovati svet

Koj΄ i danas, gladan, žedan zebe,

Noseć trnov na temenu splet.

Istom onda kad obilje prospe

Svakom svoje potpuno i ravno,

Kad za stolom prava i slobode

Svi budemo gostili se  slavno,

Kad kroz svaki prozor sunce sine

Kazujući da je duha dan:

Onda istom reci da si stigo –

Tu je meta, Tu je Kanaan.

Ali donde odmaranja nema,

Borba, teret neka znoji ljude,

A život nam možda neće dati,

Ništa dati za goleme trude!

Al΄ u smrti nagrade će biti,

Tihe suze nakititi grob; ¾

tad nek peva što kom srce žudi,

Onda može kad ne bude rob.