Moja verenica

Šta mari ako je ulični šljam,

Samo njenu ljubav do groba da znam.

Nek stane preda me vrelog letnjeg dana:

„Tebe sam čekala, Tebi sam odana.“

Nek je odbačena, nek od strasti grca,

Samo da joj proniknem do srca.

Kroz vihore divlje kad nam noga stupa,

Da drhtimo skupa, da padnemo skupa.

A u času blagom, kad duše zaneme,

Samo jedno drugom slast nek usne spreme.

A kad se valjam u uličnom blatu,

Nek me Ona štiti s rukama o vratu.

Ako me sagori sveti oganj, nemir,

Obletimo tada skupa čitav svemir.

Nek me uvek voli jednako i ljubi:

U suzama, blatu, u patnjama grubim.

A čim se rasplinu svi moji snovi,

Nek ih vrati Ona, Ona: Život Novi.

Napudrano lice anđelski je srećno:

Bila bi mi duša: život i smrt večno.

Slomivši kamene ploče i sve uze,

Od smeha nad svetom prolio bih suze.

Smehom bismo rekli i poslednje zbogom

I umrli držeći jedno drugo bogom.

Umrli bi s pesmom:

„Greh je život ceo,

Samo naš je bio čist i snežnobeo.“