Preklinjem te, Sveti Blaže, pomozi mi!
Sećam se još kao dete dve bele sveće
su mi stavili u križ preko mojih slabašnih ramena
i poput preplašene srne sam promatrao
svet uklešten između stubova sveća.
Usred zime, na dan svetog Blaža
očarano sam promatrao starog popa
ko je molitvu nad mnom nagnuto
tebi govorio, kako sam pun pijeteta
ispred oltara klečao
neuko mrmljao molitvu, što ni on, ni ja
nije potpuno razumeo. Ali ti si
me poslušao i zaštitio moj dečački
život od zagušljive
difterije i opasnih režnjeva
krajnika, tako uz tvoju pomoć
doživeo pola stoleća iako, stidim se,
na tebe nisam ni mislio.
Nemoj me kazniti zbog mog nehata, i danas me čuvaj,
pomozi, biskupe Sebaste!
Vidiš, ovako mi živimo, poput deca, naivno,
ne osvrćemo se unazad, odlazimo
putem vreve napuštajući vaše ruke,
ruke viših duhova – al vi
samo se smeškate, kao što mudracima priliči.
Ne rani vas ako vas ne primećujemo
al u zlu opet pred vas klečimo
kao što to ja sada činim
drhtavim srcem… Možeš me ismejati, Blaže!
mene, ko kao cviljiv golobradac
kleči na kamenu tvog priludnog oltara –
ismej me, al mi pomozi!
Jer podmukla me bolest napala,
neprekidno guši,
grlo mi se suzuje, dah nestaje, pluća
brekću, i kao neko ko na brdo se penje,
pod teretom sve teže savladajući strminu,
iscrpljeno živim
u večnom dahtanju. I već skalpel
mi preti, da mi bolestan vrat
proreže, kojeg sam nekad tako predano
savio imeđu tvojih sveća,
možda već tad sluteći… Pomozi, Blaže!
Jer i tvoje sveto grlo su
noževi sekli, kad te je opaki paganin
pogubio: znaš, šta to znači!
Ti poznaješ oštricu noža, okus krvi,
razapete trenutke,
grč pocepanog dušnika, borbu
i užas davljenja.
Pomozi! Ti već sve znaš, sve si preživeo,
postao mudrac! Ti dobro znaš,
koliko čovek može podneti, koliko još nije previše
čak ni od dobrote Gospodnjeg,
i znaš šta život vredi… I možda i toga si svestan
da smrt nije ni tako velika stvar.
PoemWiki 评分
暂无评论 写评论