Какой же была она – кос твоих медь?…
Njene zlatne kose više se ne sećam,
– Забыл я, но летом поля золоты,
Ali znam da su njive u zlatnom sjaju
и в колосьях, если подолгу глядеть
Kad žutim klasovima leto dozreva
против солнца, мерещится: ты!
I u tom žutilu opet znam za nju.
Какой же была она – глаз твоих синь?…
– Не помню, но осени сини без дна …
Azura njenog oka više se ne sećam,
И сквозь оторопь разлук невыносимо
Ali jesenje nebo kad se otvori,
льнет, обволакивает: она!
U septembarskom klonulom pozdravu
А шепота шелк? – Был он или не был?
Sjaj njenog oka katkad me pogodi.
– Не знаю… Но луга весеннего вдох…
И вестью весны, далекой как небо,
Ni njenog svilenog glasa više se ne sećam,
твой оклик, Анна: теплом, врасплох…
Ali u proleće kad livada uzdiše,
Osećam, iz dalekog, nebeskog proleća
Do mene Anin nežan glas dopire.