Opadne kvet, život odpádi a niet ho...

U dolu još cveta kasnih basta cveće,

Sem poď, žienka moj a, sem mne v lono, hľa!

Još se pred prozorom zeleni topola,

Či ty, čo sa mi dnes k hrudi vinieš s nehou,

al, vidiš, odanle već se zima kreće?

neklesneš mi zajtra na hrob, zúfalá?

I sneg je već pao povrh brega gola.

Óh, povedz, ak umriem skôr, či so slzami

Još u mome srcu leto ne izblede

smrtnou plachtou prikryješ ma, mŕtveho?

I u njemu cvate pramaleće čelo,

A či ťa raz láskou šuhaj dáky zmámi

l tamnu mi kosu prošaraše sede,

tak, že mena môjho vzdáš sa pre neho?

Dirnu moju glavu zimsko inje belo.

Závoj vdovský ak raz zahodíš, mne na rov

Odjuriće život, cvat će strti studi…

potom zaves ho jak prápor smútočný:

Sedi mi u krilo, draga, dok sam s tobom!

zo záhrobia si poň vyjdem nocou tmavou

Ti što sada glavu stavljaš mi na grudi

a si odnesiem ho ta do hrobu tmy,

Da l ćeš mi se sutra srušiti nad grobom?

stierať si ním prúdy sĺz pre teba, ktorej

ako umrem prvi, telo mi bez žica

na mňa zabudnúť tak ľahulinko je,

Da l pokrićeš plastom, reći zaleći me?

a obviazať srdce poranené, choré,

Da l ćeš zbog ljubavi nekoga mladića

čo ťa jednak, aj tam, večne miluje!

Hteti da ostaviš čak i moje ime?

Udovičkog vela kad se maneš kleta,

Ko crni ga barjak nad grob moj zadeni,

Doći ću po njega iz podzemnog sveta

Usred tamne noći i uzet ga k meni,

Da sušim njime suze što mi kanu,

Jer me zaboravi, lako i bez boli,

I da njim zavija na svom srcu ranu

Onaj što te tu, i sad, večno voli!