U jednom smeru

Nije smrt, nije zadnja stanica,

to što do tamo vodi, to može biti teško.

Preko tanke cevi, u kožu zabodenih igala

kap po kap me puni raspoznaja:

među žive nazad ne vodi cesta,

kao ćelije u mom telu, istrulo je,

ili eksplodiralo, ili trava obrasla,

dugo stajati ni u mestu ne mogu.

Najpe boje počinju bledeti,

kao kad prerano pada mrak,

potom konture, naposletku glas,

do jutra tek doticaj izdrži.

Ako postoji jutro, ako postoji vaskrs,

ako sve to telo, duša poseduje,

možda se isplati dostojanstveno otići.

Još ne urlam. Još se držim.