Između

Veliki rukavi vazduha.

Vazduh na što ptica i

ornitologija čvrsto se naslanja,

krilo na rutavim ivicama argumenata,

krošnje nepreglednih posledica

minutnog neba,

stabla žive pare, uspinju se kao

žudnja na gornju krošnju,

svaki minut dvadeset puta

udisati injem posute, velike anđele.

A dole je teg. Na ravnini velika,

nepomična truskanja brda od gromada,

vrhovi i stenoviti grebeni se

napinju, na kolenima stoje,

biste geologije,

dumača je trenutačno opuštanje pažnje,

pa opet blokovi i forme,

od vapnenih kostiju do obrisa

u kamen zgužvana istovetnost.

Između neba i zemlje.

Prelomi stena.

Kako prozirne rude sunca

skoro u sebi, kamen u metal,

ako marva gazi, dime papci,

i gore iznad stena dimne trake

užarenih kopita kruže,

pa noć u pustinji,

noć kako gasi i do jezgre kamene

suštine seže, noć ispod tačke ledišta,

i kako se hrskavice, zglobovi,

kamene ploče kidaju i cepaju

kad nepreglednost napinju,

u rasparanom bunilu

svakodnevni nemi gromovi

belog i crnog –

Između neba i zemlje.

Kidanja, cepanja,

vizije, nedostatak vode,

nerasčlanjena vaskrsnuća,

nesnosne napetosti okomitog

između gore i dole –

Podneblja. Uslovi.

Između. Kamen. Tragovi tenkova.

Na rubu pustare pojas crne trstike,

napisano u dva reda, u jezero, na nebo,

sustavi znakova dve tamne ploče,

akcenti zvezda –

Između neba i neba.