Gde uzalud

Prvo samo pisma se proređuju, samo

Postaće sve veće pauze između

Poslatih pisama, prvo samo pisma,

Pa izostaće postepeno i poruke,

Nakon što i svakodnevni razgovori izostanu,

Zajedno sa udaljenošću, sa višesatnom

Vremenskom razlikom sve se uskomeša,

Kad je bio dan i kad je bila noć,

Te kad bi se putem etera mogli sastati...

Dolaze-odlaze dani, gube se,

Pa i nedelje i meseci, između onih

Koji se sa velikih razdaljina približavaju,

Čas zbog ovog ili onog razloga izostanu

Na početku još tako očekivani, brižljivo,

Sa mnogo  usklađivanja pripremljeni,

Samo povremeni sastanci, posle već

I uspomene počinju da se blede,

Isčeznu lukovi ramena, lik lica, osmeh,

Negde u vasioni i glas se gubi...

Tek iz ponekog pisma, zalutalog

Ešemeša šta rane cepa, sitnih, finih znakova

Mesecima kasnije sazna da u sve dubljoj

Šumi velikog sveta, na nekom sasvim

Drugom kraju, kako je bilo i kako je

Sada, u zadnjih nekoliko nedelja, meseci,

Šta je radila, kuda išla, kako je vreme

Provodila i ako se nešto promenilo

Šta je bilo ono što je značajno

U sad već odvojenom životu...