Elegija zelenog čadra

Bio sam i sretan,

sretan do kostiju u toj dolini:

u nevinom Vučjem grotlu,

al sretan u doba vuka

koji se nada udaren od čuda,

jer moja je košulja kao simbol

straha pod đžbun je  zgužvana,

jer u zlatnozelenim   refleksima

sunca i šume u takvog se pretvaram

koji s letnjim  očima, donosiocima

ugarka i srca probada.

U toj dolini, u vučjem grotlu

nisam bio otpad, otpisan  sa

znakova postojanja, ni samotan

jer nevesta mi je kćerka boga nomada,

zvuk, al bez zveketa lanca s vencem od lišća

kojoj  orao za svadbu najlepše

perje poklanja, da mrzi prašinu.

Oltar nam je plamen suvadi, lep je zavet,

dizanje od duvana žutih prstiju

na suludo prazan zenit iz sadašnjosti

smišljajući budućnost, priču:

iz prolistalih grana čadar za nas

kao budući patriarh ja savijam

dok ruka pramame u vodi se skriva,

rakovi na prstima što su zavet

dale vise maljavo, uporno,

u presi drže mesec i ružu,

al više boli zadaje njihov plač u kotlu,

zamisli kako mesto njih

centurije nas kkuhaju do rumanila

i na steni lonca naši nokti škripe.

Al srećom ljubav nas ljubiti se u

zeleni  čadar stavlja, nas vlastiti

plamen tera na slasti nečujno,

i gladan na kreol - vrhove stupam,

iz preplanulih leđa mi pljusak pljušti,

divlje - zlatni cimbal izvan, iznutra

dok ti se isuši slatka slina,

već jedan kraj drugog razapeti na

labuđoj krstači, u krasnoj obamrlosti

ležimo klonulo - i tako vidim:

preletiš svodove zelenih grana,

parajući zrak noge ti pevaju,

i na leđima u zavežljaju duge

spašavaš za treći milenij

svog potomka, zvezdanookog.

Sad mi je i strop i nebo i sunce od kreča,

sad susret od kreča otkinutih

listova,  u snu napuklih očnih

kapaka doživeti moram, vreme.

Tu na čeličnim oprugama leži

mi bledilo, ali to nisam ja,

to telo nije moje, negde daleko

na zelenu binu si prikovao

moju stvarnost, vreme, pregradio,

proneverio, ni u kavezu ne

pokazuješ, klovn - gospodaru, vreme.

S vremenom palate, kuće, čvrste kule -

nizam rascvetali red, al s vremenom

se kvare čvrsti zubi, kosa, vatra,

gusta lepota pastuha, geni, krv i pošiljka

ne stiže putem pošte krvnih sudova

do adrese, ili se ni ne pošalje,

poput netaknutog paketa sol, fosfor,

magnezij u šljaku se pretvara i luta

do tame okeana da tamo cveta, vreme.

Nemam više reči za njih, ne slinim

za onim, koji su na drugom svetu.

U kariranom svemiru s plamenim čvorištima

čarolije avenija, žarnih točkova,

drugih perspektiva me ne privlače

jer nigde ne želim stići, ni do boga.

Crkvenu, kosmičku utehu moj um

jednostavno odbija. Zašto da budem

trava, anđeo ili pak kukavica?

U mojoj sudbi je početak? Dobar je refren

jer je i obrnuto loš, o gospodaru,

lovorov cilindar koji to smisli

baš je tako visok, dubok i okrugao.

Tu ne nadutost, sušta patnja govori

jer mi je i strop i nebo i sunce od kreča

i dok mi uši koji zeleno gube nisu

sasvim blede, para ih šum kreč-krošnje,

ni srce mi nije sasvim bledo, zazire

od primirja sa sudbinom, i uzalud

trošim rastrošno krv i kroz usta,

od beline još nisam potpuno beo.

Al poput slabašnog koga nasilno hrane

ti me tako držiš u stezi, vreme,

krečom do puknuća me hraniš, vreme,

i napukneš mi lukove zelenog

šuštanja i u mužaru lomiš:

nema mene, ni uspomene. Ali

s vremenom i ti ćeš crknuti, vreme,

uništit će te ništa - ja osećam ništa,

i žalim te, vreme, jer u tebi živim,

sladunjavo pevam, čuješ li, vreme?

To je elegija zelenog čadra.