Bol je to

Sa svih strana

vrebajućeg smrtnog straha

(kao u rupi preplašeni miš)

dok te čežnja

mori tako tražiš spas kod žena

da ti krilo, ruka, koleno bude štit.

Ne gura

te u to krilo tek pusta

želja nego i sušta potreba –

ljubi zato

do beline usana svako

ko ženu nađe i sa mesta se ne pomera.

Dvostruka mora

i blago, voleti se mora.

Ko voli i ne nalazi para

beskućnik je

i toliko je bespomoćan

kao zver na nuždu primorana.

Nema nama

drugog utočišta makar

će žrtva biti vlastita majka!

I gle, našla

se žena koja te reči shvaća

ipak me od zajedničke sudbe odvraća.

Nemam mesta

među živima. Glava raspada,

šarenilo tuge traži stazu;

kao dete

koji čegrtaljkom trese

kad ga osamljeno ostavljaju.

Za i protiv

delovati šta je motiv?

Rešim li tajnu, radost mi ne kvari

jer izbaci

svet i onog, koga mami

sunčeva svetlost i san plaši.

Kultura tako

otpada sa mene kao

s drugih ruho u sretnoj ljubavi –

gde je pravda,

tek gleda, kako me smrt baca

i ostavlja me, zar se sam pati?

I čedo pati

u toku poroda ali

združenu muku krotkost stišava.

Setna pesma

meni zaradu priprema

i uz to me ljaga obeležava.

Pomozite!

Vi dečaci, vid gubite

kad motrite njen lagani hod.

Vi nevini,

kad vas teška čizma ponizi

vrištite i recite joj: Bol je to.

Vi verni psi

kad vam kičmu točak mrvi

oglasite se njoj: Bol je to.

Vi trudnice

sopstveni teret odbacite

i kroz plač joj recite: Bol je to.

Zdravi ljudi

u propaloj, mučnoj sudbi

tiho joj šapnite: Bol je to.

Vi muškarci

u tuči kad ste pocepani

nemojte prećutati: Bol je to.

Rage, volovi

kad vas da se jaram podnosi

škope, zaplačite: Bol je to.

Neme ribe

kad vas pod ledom udice

uhvate, zjapite: Bol je to.

Svi vi živi,

sve što u patnji titra, živi,

nek sagori okoliš, vrt, dom –

uz njen krevet

kad je san zarobi, pored

nje sa mnom zamucajte: Bol je to.

Nek večno sluša.

Jer je vlastitu vrednost porekla.

Zbog puste želje oduzela je

od smrtnika,

koji je u beg sa svih strana

nateran i poslednje utočište.