Četvrta elegija iz Bornholma

Stena na steni drhti. Sećanja i zaborav me mori,

sidro na njih. Vratio se? Stigao je? Večna smrt

godišnjih doba, nedokučiv –

Ljušti se žilavo vreme s njegove kože. Jedna

odbačena stena je htela tako (il neki drukčiji svet),

koja je pokrenula lavinu prema gore i dole –

Ni more nije uzburkano.

Sve je isto: belutke napuštenih kamenorezaca

ponovo oblikuju, koji – utvara je! –

ne pružaju izvesnost, niti prekrasnu

aritmetiku, samo svaki doživljeni tren

negdašnjeg postojanja –

Nepromenljiva materja ga grli.

Tu je kraj zemlje. Vetar, kamen, trava ne mogu

dokučiti ljudski glas, a muškarac je tako sretan.

Utapa se u spokojnu noć iz talasa izniklu.