Pustinja ljubavi

Jedan most, betonska cesta,

dan ispražnjava džepove,

redom sve izlaže.

Sam si kad pada praskozorje.

Krajolik je kao dno izgužvane rake;

u zaslepljujućem mraku usijane svalje.

Polako se smrkava. Ledi blistanje,

sunce zaslepljuje. Neću zaboraviti, leto je.

Leto je i sevajuća vrućina.

Stoje i znam, krila su im nepomična,

pernata živina, kao plamteći herubi

u dašćanim, iverje punim kavezima.

Sećaš li se? Prvo je došao vetar,

zatim zemlja; zatim kavez.

Vatra i balega. I ponekad

po koji zamah krila, prazan odsev.

I žeđ. Tad sam  molio piće.

I danas čujem grozničave gutljaje

i bespomoćno podnosim, kao kamen,

i ugasim obmane.

Prolaze dani, godine i nada –

kao u slami prevrnuta tava.