Na sušnom polju mog duha

Na sušnom polju mog duha

za onu berem cvet po cvet

koja je duša mog uma

i draža je no što je svet

koju bi rado video

radosnu u snovima,

a ipak sam ja kriv što je

ranjena među živima.

Na hladnom, surovom polju

prebiram, plačući tražim…

Jadne li puste ledine,

cveće tu jedva nalazim,

ubogo, svelo, odbeglo

baš kao i ja što umirem.

Evo i zadnjih strukova

koje za tebe ubirem.

Razmišljam katkad, bez mene

da li ćeš bolje živeti?

Da l’ će jesen tvoga leta

vedriji cvet ti doneti?