Flora I-II

I

Da l΄ bi me, Floro, znala tako voleti,

da li znaju sreću da ti grade ruke,

da bi sve patnje prestale boleti,

da se zaborave pri radu sve muke?

Da l΄ bi mogla dati nova radovanja

strpljivom ljubavlju ljubljenom robu,

da dobijem opet snagu darovanja

i da strahovanjem pobedim zlobu.

Da l΄ bih se i u zlu s tobom radovao?

Shvati kakav teret na srce ti pada.

Ja, koji sam sa njom uvek ratovao,

i sa smrću bih se izmirio tada.

II

Bojim se, nećeš mi znati oprostiti

dane prošle kad sam se glupo mučio,

i stostruko će me boleti svi ti

bolovi, kao kad sam ljubav učio.

Bojim se, neću te zaslužiti mukom,

nisu dovoljni duh, telo ni beda

da me poštuješ, ako mi pobeda

ne bude dala sopstvenom rukom.

Sumnja me nagriza, srce mi zebe,

radost će mi biti rođena u patnji

kad te budem plačuć gledao u pratnji

nekog ko će biti dostojniji tebe.