Tih očaj

Šta da ti poručim, prijatelju moj,

dragi jarane pored koga sam najlepše godine mog života tako proćerdario

kao bogataš kad meru u piću i ženi izgubi

i tek kao matori vidi tokom čitavog života koliko je nesretan bio.

U kom pravcu trebam viknuti da bi na moje neuko pitanje odgovorio:

voliš li još ples dal još vole devojke

kad njihove mlade guze tvojim teškim dlanovima potapšaš?

Slušaj samo, tu ispod oluka nepoznate kuće sedim

i o isčezlim snovima naše mladosti pevam.

Noć je, žuti listovi drveća u prašinu padaju,

nigde ptica, kišom pretopljeni zrikavci prestrašeno plaču

i na sredini jezera napušten čamac lebdi.

Ej, hoj! Dragi moj stari jarane u tom času šta bi ti lepog mogao poručiti?

Sam sam, prokleto sam sam,

prekrštenim nogama sedim i gledam kako jesenske zvezde

nad mojom glavom se gase.