Rađanje galame

U početku je tišina bila.

Tišina je bila, a ne gluhoća:

delići, zvezde su nastale

i svojim putem prema dubini materije,

prostransvu vasione krenuli.

Tišina je bila: tišina kosmosa.

Tišina se u sve pravce širila, i prema Zemlji.

Tišina je bila, a ne gluhoća:

more, reke su hujile,

kontinenti u eksplozijama oživeli,

brda su se rodili, isčezli.

Tišina je bila: tišina planete.

Umnožila se tišina, u život se pretvorila.

Tišina je bila, a ne gluhoća:

pragušteri su jurili,

ptice glasale,

grabljivci dahtali, žrtve zadnji hropot ispuštali.

Tišina je bila: tišina divljine.

Sam sebi se čudila tišina.

Tišina je bila, a ne gluhoća:

noge su tokom plesa topotale,

pesme na ljubav, junačke bitke podsećale,

bajke putem tajni, od srca do srca kolale.

Tišina je bila: tišina čoveka.

Tišina je postala baština, predmet imovine.

Neko ju je jedno veče u ruke uzeo,

prelomio i svojim učenicima dao,

a mi danas tu prelomljenu tišinu odašiljamo,

uz sve jaču galamu,

na njegovo sećanje