Iznad Hibernicije na brdu

Supruzi

Uspomena je u zlatno popodne zatvorena. Oko ti je

u biser utkana svetlost, na stazi, između rana vremena

laganim koracima krećeš. Mesto je jedva-postojanje,

u stakloglatkom svetlucanju sitno groblje je,

ispred kapele malo se kolebaš, kako ulaziš

usijana sena šapuće. Škrbava krstionica

sama sebe cepa a sveci na oltaru već

sve opraštaju.

Pa kolika je tuga? Pobegla mora

kuda smeraju? Pa gde je sjaj neba

kad ponoć na presto stupi?

Ego te baptizo, bura je lagana, iznad plavetnila

na molitvu se priprema. Ruši se prostor, kapa leti,

nestvarno je kad zastaneš, jedina shvatljiva teza

sveta je da živiš – povetarac vijuga,

čadravu kosu ti ispred osmeha mami.