Sećaš li se još?

Šta curi

niz neprikosnovenog vremena

neprestano?

na hladno praško jutro, na Indijance, na nebrojene

čaše pelena,

na glupi dan jezera Svete Ane, na muhe neke livade

iza Bukurešta,

na žar iz Starog Smokoveca, na slapove, na ribarske brodove

tokom pristozanja

iz Severnog mora, na slano more, na slani miris mora,

na Temzu

sa prikrajka, na oznojeni taksi iz Pariza, na skupi

taksi iz Beča,

na uklete mukom pređene ceste, na različite

aerodrome,

na voz prema Veneciji, na zgužvana spavanja, na jesenski

Lido, na zajedničko

doživljeno nenadmašno ushićenje, na

večernje šetnje,

na sneg, na kamin u starom vrtu, na toplinu,

na blesak očiju, na doticaje

Sve zalud.

Prolaz neprolaza.

U linearnom vremenu nepomično stojimo.

na bolnički krevet, na „prvi“ plač, na čovekolikog čoveka,

na memljivu noć podruma, na nesvest

kašljaste empatije,

na golišavost duše,

na cestu kod pojišta, na Komarno iza mosta,

na čokoladu s lešnjacima,

na „fino i zdravo“, na jutarnje kolodvore,

na visoku travu u brdima, na strah, na smrt,

na ljubav

Patnja je što u krilatom vremenu

vitičasto luta,

kao stranac na krknutim

stepenicama

sablasne

zgrade.

na poverenje, na prilagođavanje, na pomoć,

na pripadnost,

na vukove magle, na suvonjave labrnje, na mošti prašine,

na otrčavanja, na sudare, na skliska

priljubljivanja školjke,

na znojav vonj maltera borovine i crepa,

na dotaknuta sporedna svetla,

na pomirenje, na milovanje, na predeo kraj Rajne, na vinograde

kraj krivudave

reke, na veru, ne prema Hristu, slobodnu

Sećaš li se još?

Na što?

Na tu tamu?

na pripravnost srca, na blato u tom selu, na pesme,

na priče,

na „štap“, na veselje, na radost šta je tako ostala

kao u kap bršljana

bačen insekt, na nestašan vetar što ti

kosu raznosio, na toplu kišu kad smo se na kiši smejali,

na negdašnju dušu,

na jedinu dušu, na streseni toplomer,

na zid bačeni đuveč, na čuda

Ostaje li stvarnost,

ili tek u istrošene teorije

zatvoreno tumačenje bitisanja?

21. 06. 1994.