Ptice

Tramvaj zvoni, juri,

gvožđe gvožđa grli,

krakovi metala škripe,

vrište, sjaje; i zabruji

– kao jeka šest topova –

ventil nekog motora.

Užasna je ta galama

al’ jednom Katica mala

mladalački mi se nasmeši

i dobaci:

„Hej! Čuješ li?

Kos!“

Kos? Gde?

– „Slušaj!“

I ponovo

buka, zuj dinama,

na trotoar teret pada.

Ona me nasmejano gleda:

– „Lepo peva!“

Igra li se ona sa mnom?

Za trenutak jedan utiša

se galama i čujem i ja…

– nije utvara, vizija –

na jednoj anteni

jasno, prekrasno peva

kos.

Glasova puna

cesa ga guta.

I mene od onda kopka:

Kako je čula devojka?

Nisam još gluh, nikako,

i zvižduke volim, jako,

ali tu gde bruji sve živo,

ovde nisam primetio.

Saznah. Bez nedoumice:

Jedna drugu čuju ptice.

I kroz galamu, ne treba

im žica, vetar ili voda…

kos će uvek čuti kosa.

„… I uvek ka vrhu teži;

ako je sam, onda sam sedi…“

– nastavlja sad moja ptica,

gleda, gleda i doziva –

i kao da kući stiže

u mom naručju se ugnezdi,

i čuje se pesma kosa

uz uzdah blaženi:

„O!

Tu, tu je udobno!“