94 (Ko hoda u vrtu…)

Ko hoda u vrtu da zemlja cveta i moja u krletku zatvorena ptica pevati počela

ko je taj ko mi na stol pismo ostavlja i zidove iz kojih vlaga se cedi prekorači

po imenu me oslovljavaju i na plavom nebu senku vojnika progonioca vidim

trči trči reče neko iza mojih leđa ali dva lokota su na vratima preko kojeg bi mogao izaći

dve su ruže u vazi

u dalekom odsevu tvoj portret

dozvolite da pozdravim nju preklinjem stražare u krčagu sa svežom vodom i na grudima sa plodovima slasti me čeka

godišnja doba se menjaju bez da iko moje vapaje čuje

moji prijatelji a i neprijatelji gde ste vi sada

sećam se vaših naboranih lica tamnih oči i oružja koje ste u valovima grohota nosili

vi koji živima zavidite i preko preminulih hulite raznosite moje krvlju nadanhute pesme

u istom času mislim na vas i na moju draganu

kao uostalom sve na ovom svetu u sjaju njenog lica koračate

i tu pesmu u njenom svetlu pišem

i sretan sam jer moja zemlja cveta i moja u krletku zatvorena ptica peva.