Na izmaku godine

Na izmaku godine krećeš, godino

namirena, Ne idi sama, stoj;

Gust je ispodnji mrak,

Treba ti svetla zrak,

Ponesi sobom poj.

Laćam se tebe, struno

Što dugo već tamburaš,

Štimujem prozukle žice;

Stara mi družbenice,

Šta li to jošte znaš?

Vredela ako si što,

Najlepši pusti glas,

Prilika sada je prava

Da se razglasi slava

U ovaj praznični čas.

Ko zna? Možda poslednja,

Potonja biće to pesma;

Ako je odložim tuna

I ne latim se tih struna,

Presahnuće životna česma.

Podanik boga Marsa

Ne mogu iz stroja više,

Zagnjuren u eru rujnu

Povesnicu pevam bujnu,

Gde sablja krvlju piše.

Odjekuj i ti, žičana drugo,

Odjecaj šta te skoli;

Drska i smerna nota ti svaka,

Bliskavica okolnog mraka

Što i raduje i boli.

Olujnog vetra budi glasnik

Što vitla bez straha i mane;

Ali i lahor što nežno diše

Dok osmehnuto, plaho njiše

Travke s naše poljane.

Ogledni zorno u sebi

Života šareni mlaz,

Čija dva najlepša cveta

Behu – mladosti seta

I ljubavni neprolaz.

Sve što kriješ u sebi

Neka zazvuči jasno;

I smiraj sunca pali

Obilje boja što gali,

Dok još nije prekasno.

Oglasi se bezobzirce,

Pesmo moja, na pretek,

Neka glas tvoj ne umine,

Nek odjeknu u vremenu

Svi vrhunci, svaki vek.