Pismo voljenoj

Dubina je puna muka, nemi svet,

u ušima mi tišina urla i povičem,

ali odgovora nema iz divlje,

daleke, ratom omeđene Srbije,

a ti si daleko. Glas tvoj dopire

kroz snove – danju srce te dotiče –

pa ćutim, dok neke ohole biljke

oko mene sa prirodom se mire.

Ne znam, kad mogu te ponovo sresti

bila si čvrsta, teška, kao poema,

i lepa kao svetlost, kao senka,

koju i nemo i slepo bi našao,

sad si izvan horizonta, očima

te tražim, um te iznutra priziva,

stvarnost u san je sada pretvorena,

utonulo u bunar puberteta

ljubomorno pitam: voliš li me još?

i da na vrhuncu mladosti jednom

supruga ćeš mi biti, – opet se nadam

i kad se na budne staze vraćam

znam, da jesi. Supruga i družica –

samo daleka! Iza tri surovih granica.

Već je jesen. Zar me ovde ostavlja?

Na poljupce jasna su sećanja;

čekajući čudo provodim vreme,

dok smrtonosni rojevi zuje iznad mene;

diveći se plavetnilu neba tvoje oko

sam video, ali postalo je mračno

i bombama je padati htelo. Rob sam –

uprkos njih živim. Procenio sam

postojanje i sve što nadu priziva,

i duž puteva duha i granica –

do tebe stižem; preko jarkog žara,

ako treba i kroz strahote pakla

ću se probiti i vratiti; ako treba

biću tvrdokoran kao kora drveta,

a u stalnoj opasnosti smirenost

u zlu odraslih, divljih muškaraca

me smiruje i poput hladnog vala:

zakon 2×2 me obliva.

Lager Heidenau iznad Žagubice u brdima,

VIII-IX 1944.