Luk zbori

Ja sam i onda samo ljuštura

ako me prerežeš, na kocke isečeš.

Na okrnjake me seckaj! – i tad samo ništa

režeš, ono što u sebe zatvaram jer u sebe ništa

ne zatvaram. Tek sam ljuštura.

Ljuštura ljušture, dapače ljuska ljušturine ljuske,

dapače… – Tek zbog nedostatk prostora ne nastavljam.

I ne želim pokondiriti se. Ionako se ne može

na tebe uticati. Čujem iznenadan prelom

jaja... Noć jaja bezoblično

električno svetlo remeti. Zar

tvoja ruka ne zadrhti kad

roguljom Zametka raskida?

– Zanemi, ti, broju! Mast se već prži.

Dželate, uradi: baci me u mast,

Ti žderaču znamenja! – neka se ustaklim,

po zahtevu.

Jajo, sine moj, ne plaši se

iz epohe isčeznuti gde do čoveka

više ne dopire glas Prirode,

gde su Potoci i Livade neme

i na otopljeno salo najčišćeg

Četvoronošca bacaju konačne otpatke,

nama slične –

Bolje je nama – umesto opsedanja

gluvih – da zajedno sa ućutkanim rečima

sa martirstvom kajagan sjedinimo.