Eknaton u nebu

Tamo je baš sve onako. Rudnik.

Raspucala padina. Oruđa.

Kako krečnjak opipava:

zora je nesigurna.

Kao da iznutra sviće,

na tankim stranama stena

i kao posle konačnog sloma

proziran je i kamen i gvožđe.

Tamo je šuma.

Magla je u komadima.

Petoprstna, kao napuštene ruke,

ili se okomito prema gore pruža,

kao da je skutast pokret

i ne dopirući do značenja

kako se provlači izbledelo

na zemlju se sleva –

kako rastu i sruše se

ova prozračna, visoka stabla,

neka druga šuma se kreće među drvećem

i neku drugu krošnju miluje.

Ispod drveća tamo je tunel.

Tamna trava, belutak;

u svanuću uskotračna pruga.

Tamo već, parom obavijeno, sunce stiže,

maglu ukoso para,

stiže-stiže nema jurnjava,

ispod trave metal iskri,

iskri i jutro

dok iznenada zid šikare poskoči

jer ispod trave pruga se završava.

I posle samo nekoliko pragova,

kao par nespretnih koraka napred –

sunce na čistini zastane.

Tamo prepodne. Tamo velike biljke.

Tamo velika livada kamilice se ne miče,

u njoj par komada gvožđa,

iznad memljiva gustina,

belo-žbičastim danima biljaka

nepomična Kumova slama i vetra nema.

Uvek. Zauvek. Podne.