Elegija lutalice

Ne samo ići: trebalo bi otići,

poput rudnika soli sjajnim licem

iz prašnjave povorke ravnodušnih istupiti

i o telu manje lagati

kad je već večnost, kao kopar, jednoletna.

Ne samo plakati: trebalo bi oplakivati

sebe, moje posedele ljubavnice, oplakivati moje izdajnike,

spori propast među granama, među stegnima, u otvorenim ustima,

svaku moju ulicu gde u ponoćnim

kaljavim kišama i sam sa sobom ratovao.

Nekad sam verovao: nad mojom galvom

pčelama, gradovima, cvećem zove kićena ljuljačka se ljulja

a i sevajući obraz u prozoru neba je moj.

Ako je išta bilo dobro: ta prezrena mašta je bila najbolja:

u blatu i mirisu ševarja usputno pretvaranje u boga.