Kad si rekao onoj dugokosoj devojci
Laslo, koja se u autu priljubila uz mene,
da bi u njene mlečnobele zube mogao biti
čitavo leto zaljubljen,
malo si i meni udvarao.
Pokraj zelenih topola, naših zelenih godina
smo žurirli.
Ja sam i onda u bekstvu bio
a ti pak duž zemlje neprestano
pozlaćene ose jurio.
I sad se sećam tvog ispunjenog srca.
Ponekad sa ceste duginim je bojama
treperila Tisa,
kao da je okićenim šeširima regruta
mahala prema nekoj kasarni,
drugi put pak nemo hodala, kao ušljivi robovi.
A možda je sve to skupa samo
moja preterana mašta bila,
jer iznad svega sam tebi sličan hteo biti.
Iza tebe sam sedeo i na nekog veselog
Boga mislio, ko upravo sada
novi jezik stvara topolama i beskrajnim cestama.
Tokaj je daleko bio, ali su orlovi,
sokolovi, isčezle gomile meteora
blizu bili.Blizu su bili i požari iz prošlosti
i uvećano srce našeg sveta
tamo,iznad susednih šuma kucalo.
Pet godina si mrtav, ali ja još i sad
s tobom zajedno hodam na onom putu.
Iz Sunca usijane igle padaju ispred nas.
Iz tih zlih znakova čak bi se i potop
mogao predskazati! Ali ti ni da trepneš.
Plove preko njega brda i zrela pšenična polja.
PoemWiki 评分
暂无评论 写评论