Dosta

Koliko god je stvorenje širok,

i od obora je oskudniji.

Odavde do tamo. Kamen, drvo, kuća.

Premećem. Rano dolazim, zakasnim.

Ipak koji put ulazi neko

i postojanje odjednom se raširi.

Dosta je prizor jednog lica, prisustvo nekog,

i tapete počinju krvariti.

Da, dosta je način kako jedna ruka

pomeša kafu, ili kako

„se povlači nakon upoznavanja“,

dosta je da zaboravimo mesto,

bezvašdušan niz prozora, da,

da noću nakon povratka u našu sobu

prihvatimo neprihvatljivo.