À la recherche…

Stare večeri i vas oplemenjuje sećanje!

Pesnicima, mladim ženama okrunjeni sjajni

stolovi kuda klizite u močvari prošlosti?

gde je ta noć kada razdragano vrsno vino

točili hitri drugari u vitke, blistave pehare?

Stihovi su lebdeli oko svetla lampe, sjajne zelene

atribute ljuljao penušavi val pesama,

mrtvi živeli, robovi, davno nestali dragi

drugovi doma su bili, poeme pisali noseći

nad srcima Ukrajinu, Hispaniju, Flandriju.

Neki su čvrsto stisnutim zubima jurili u vatru

i borili se jer drugo im nije preostalo

i dok je četa prestrašeno spavala pod noćnim

kaljavim skrovištem snivali o svojim odajama

što im je u tom društvu ostrvo i jama bila.

Nekud su u zapečaćenim vagonima putovali,

prestravljeno, nemo stajali na minskim poljima,

nekud su dobrovoljno s oružjem u ruci išli,

šutke jer su znali da je ta borba njihova stvar –

sada u noći anđeo slobode im čuva nebeske snove.

I nekud... svejedno. Gde su isčezla mudra pijanstva?

leteli pozivi, gomilali nedovršene pesme

i gomilali bore oko usana, ispod očiju na licima

ljupko nasmijanih mladih žena; tromi su postali neusiljeni

koraci  mladih vila tokom šutljivih, ratnih godina.

Gde ja ta noć, ta krčma, trpeza ispod hlada drveta?

gde su koji još žive a u rat su oterani?

glas im čuje moje srce, ruke čuvaju stisak ruke,

citiram dela, nazirem senke njihovih bista i sećam

se (nemi rob) – na jecajem punom krovu Srbije.

Gde je ta noć? ta noć vratiti se više neće,

što je bilo ima drukčije značenje od smrti.

Kraj stola sede, skrivaju se iza ženskog smeška

i gucnut će iz pehara oni što su nesahranjeni

spavaju u dalekim šumama, na tuđim livadama.

Lager Heidenau iznad Žagubice u brdima,

17. VIII. 1944.