Zima

Izmislila je smrt,

da nju ne vidim u lepotu pretvorila,

i da ne plačem moje suze

u bisere ledila.

Drveća oholo nose

svoje angorske krošnje,

pod nogama senica pitomih kandži

prasak ledenog ksilofona se čuje. –

Kosti su joj od srebrnog leda,

koža od platna hladnog mlečnog puta

(lep ljiljan strog bezmirisan):

laticama snežnih pahuljica dolazi, dolazi,

prekriva mi oči.

Jesi li stigala, malecka? I te kako.