Draga Otilijo, mogla bi i prikladniji
termin izabrati za preminuće,
recimo sredinu maja, kad priroda divlje
cveta, buja – kao rak:
psi prcaju, prepelice ležu, pa i zlatna vuga.
Pesnik sad pesmu piše jer ne može
smrću izazvan nadahnut tren propustiti.
Stručno kopanje groba: to mu je zanat.
Pesnik: mašina koja zaustavlja tren.
O tebi je televizija dobar film napravila.
Šteta što ti – razumljivo – nisi mogla videti.
Smanjujemo se, smanjujemo, Otilija,
svet oko nas se menja.
Zatvaramo se u sebe. Mesto našeg
društvenog života je uglavnom groblje
(zatim krčma) gde sve više
učmali, slabunjavi ili pak ugojeni
još živa bića pored pive i/ili vodke
preživljavaju i jedan drugog dijagnosticiraju.
U tom smislu, ko će biti sledeći.
Neka ti je laka zemlja. Ne vaskrsavamo.
Mada? Vrag zna. Veliko je pitanje
sa koliko godina.
***
Bila si lepa (na svoj način),
s tim nisam bog zna šta rekao,
svako samo na svoj način zna
biti lep. Ti već
tako kako više nisi.
Nas tvoje zapovedno nepostojanje gleda.
Ti si živela.
***
Oti, reci, čemu vodi to grgotanje
u grobu? Smešno je, ponižava.
Pošto smo društveni leševi, društvo će nas sahraniti.
Toliko i nama duguje „društvo“.
Tu smo mi stvorili slobodu i bedu.
(Preciznije: ovu zadnju samo smo otkrivanjem činjenica
i političkim radom nedvosmisleno izrazili.)
Pa dobro, od mene toliko dosta.
Obožavao sam te, hteo sam te prolazno i ženiti,
ti si me odgovorila. Već tad si pametnija bila,
ali ja i tad, i tamo s tvojom dopuštenjem
u ime budućih leševa.
PoemWiki 评分
暂无评论 写评论