Vama i mojoj majci

Moja majko ćerpičbraunastog lica

gde li nestade sjaj sunca?

Tvoje bajke o Cigančićima

koji domovimu traže gde su nestale? Ostareli

hleb tvoj još nisam jeo

– ko li je i to ukrao? Ko mi je lagao

da u šake stisnute grudve blata

u bisere se pretvaraju?

Ko je razbio lice meseca

kad se na tebe blago osmehnuo?

Ćutiš.

Govori! Viči u njuške konja,

neka stanu sa kolima

jer trčati više ne možeš, ni ja

ne mogu

– šepaćemo zajedno.

Mesec sa razbijenim licem biće ćopav,

sunce bez sjaja biće ćopav.

Ljubavi nemam, jer nije ćopava,

mene neka samo ona voli, ko ćopati se usudi.

Bradu od blata moje cipele u grad ću uneti,

pa ću svoje ime na beton mazati,

– od tamo sam došao a i tamo idem.

Svoju sudbu ću štakama zastrašiti,

jer su mi drveni mišići umorili.

Majko, stati neću,

– iako sa tvog zgužvanog lica od papira

osmesi u krilo su ti oticali,

gde si me u trošne zidove od ćerpiča zabijen

ritam cigana ljuljala.

Krvlju namazano bedro ti nije štropotalo.