Unesi

u pesmu ako možeš onu čistu krasotu šta kao ogledalo vanjskog sveta sunčane zrake razuma odražava

ono prepodne kad sam ploviš isčekujući pristajanje jer znaš postoji gde i postoji razumna stanica koja tebe čeka

onu vrevu šta smiruje uzdiže neguje dok nagomilani otrovi duše mogu se masovno udaljavati

onu čežnju za prizorom mnoštvom nadražaja šta pomaže napredovanje u beskonačnost osvetljujući nove horizonte

onaj svakodnevni delirij bez čega nema umetničkog dela samo stvaraoca i tvorevine samo krpara i krparije

onaj rukom pipljivo što se taknuti ne da šta omotač stvari čuva i uvek se iza prigušene svetlosti skriva

ili obuhvati sa svojom pesmom nepomičan vihor u slobodnom divljenju otužnim tokovima plovi samo nemoj balezgati