Svaki sat je stao

Jeleni

nikog više ne utuživam

čekam da se desi što se mora desiti

za događaje niko ne snosi odgovornost

nas dvoje sreli smo se jednom

i nismo od nas lepšeg-boljeg našli

zvao sam te a ti si nepodozrivo došla

verovala biću ti svemogući

i okupala u moji rečima

merak mi je bio tvoj stav glupa gospada

osećaju tako kad im se udvaraju

više ne bi ni prepoznao taj svet

čije savršenstvo me još i danas zanosi

otrcala se prevlaka – loša caklina – sa mog lica

i ti si iznad svega moja gospodarica postala

srce mi koji put nakrivo kucao

ne zna se ko je prognan

svaki sat je stao život

bi rado skinuo ludačku košulju

dal mogu podmititi

smrt koja na nas vreba?