Spev gavrana

Skriva grane

zlatna krošnja,

pauk srebri

mrtva polja.

Mladom nebu

gavran peva –

ljubo moja

čuješ li ga?

Putem sene

tu prolaze,

lelujaju

pa se vrate.

Par sa parom

oni sami,

vetar uz njih

mraz ih prati.

Par sa parom

nikad skupa

ta krešteća

crna rulja.

Noćnici u

grmlju pustom,

mrlom kraju,

lišću suvom,

al ’ ujutro

opet borba,

maglom, zimom

ispočetka.

Mrtva polja

pauk srebri,

garnoj noći

gavran leti.

Ljubo moja

pesma sudbe

predskazuje

naše tuge:

Nigde drugde

tek u nama,

bilo danju

ili mraku

nikad skupa

ta brbljava,

podivljala

čavka-rulja.

Otišli bi –

vratili se:

stare stene

povrat htele.

Grubo gnezdo

u divljini,

rastu ptići

u visini.

S tužne humke

kratkog leta

mlada četa

dalje smera.

Ka severu

nikad na jug

– pesma sudbe

prati im put –

ne u skupu

samo sami,

vetar uz njih,

sneg ih prati,

noćnici u

grmlju pustom,

mrlom kraju,

lišću suvom.

Joj samotna,

tužna vrsta,

sudbina joj

kletva crna:

U svanuću,

kovitlacu

ili mrazu

samotni su –

i nestaju

u Sumraku.