Senka smrti 3.

Devojka s očima srne

U hiljadama urni raznešeno

naši ostaci svugde se nalaze

(Nepoznata pesnikinja)

Voleo sam devojku s očima srne,

kosa: u plamenu kestenjasta,

na bedrima joj deca svetla

ganjali se i urlikali –

bila je kao jedna sveža

odmarajuća, zrela nedelja.

Voleo sam devojku s očima srne,

u Tirgartenu sladoled lizali,

na Mostu Kuznjecki pivo pijuckali,

šetali u Kismigu-vrtu

i ljubili se i smejali

a na brdu Švaba u mlakom vetru

žednim očima promatrali

isčezavanje oblaka –

stigli su novi oblaci,

pogled neba dobio

izraz izbezumljenog,

i više nismo se smejali.

Voleo sam devojku s očima srne,

kosa: u plamenu, kestenjasta,

još me uvek žari kad sa brežuljka

iz daljine mi maše,

iz mirisa bagrema se javlja,

i kao naša krv otiče vreme.

Voleo sam devojku s očima srne,

nestala je poput pitomog oblaka,

i zalud nju prizivam

jer oblak nikad ne odgovara,

ta ljubav im je nepoznata

samo ljubav ih oseća

kao što hitronoge, hrabre srne

osećaju kad njih oružje vreba.

Voleo sam devojku s očima srne,

kao srne isčezla je

– međ drvećem žuran kestenjast plamen –

a ja tromim strahom čekao, čekao,

čekao, pomahnitalom voljom

promatrao mrtvu, tužnu

stazu –

I stigla je jedna urna

u njoj šaka pepela.