San a Ciganskom gradu

Večno nedeljno prepodne,

pojava u sadašnjosti,

sjaji svileno-žuta cesta

da mi s noćima zbori,

šarene kuće, dugmadi

na tamnim kaputima

skamenjeno blistaju

i zvona doveka odzvanjaju.

Gore: plava griva grada

s avionima vije se igra,

dole kafana gustom

dimom cigara cveta,

u svetlu i dimu sa setom

mislim na nestanak zvezda,

ali taj grad slavi,

i zvona doveka odzvanjaju.

Mirišljave, guste kose

zanos, zanos uzgajaju,

kao klesani antracit

crnilo im smrt lomače

donosi i neverniku sretan

čin mučenika daruju

na glavnom trgu tog grada gde

zvona doveka odzvanjaju.

Koji put me veže sudba

za snove nikad ostvarene?

Kakve čari me tu vezuju

da me skoro uguše,

da mi je svaka reč znana:

redaju duboko-slatki glasovi,

nad mojom ukletom sudbom

zvona doveka odzvanjaju.

Žene laganih koraka fazana

na glavnom trgu vrve,

sevanje smeđih očiju

za mene je milovanje.

Nezaboravnim licima

deca mene gledaju,

ceo život je sa mnom

i zvona doveka odzvanjaju.

Setne, gorke snove imam,

al gorda sam zbog istih,

neki me sjajem smiruju –

al uzori su isti.

O snovi, vi istiniti,

milošću me vezuju,

jave li požar ili praznik –

nek zvona doveka odzvanjaju.