Romansa

Velikim, žutim očima se diviš suncu, plovećim oblacima,

Grickajući crven cvet odmaraš se na obali reke,

Ne shvataš svet koji komplikovane mostove i mašine stvara

I hladne geometrije. Ruke ti znatiželjno pretražuju

Moje lice, oči, usne opipavaš, zube brojiš, jezik povlačiš,

Pa vlastito telo ispituješ. Čudiš se tvrdim bradavicama

Koje su škakljive i smeđe i kudravoj kosi

Koja ti koren butina prekriva i vrisneš, kod mene nije sve tako.

Na majku misliš, na valove, ribe, zvezdano nebo,

I na to, odakle potiču tuga, radost i ljubav.

Raširenim, velikim očima promatraš, kao tigar tamu džungle,

Ili kao dete vatru koja sve više plamti, žari, postaje luđa

Kako svi zajedno pevaju: vetar, reka, oblaci,

Mešaju nam se raspuštene kose, naše ruke se zarobljeno drže,

Nek stane zemlja, nek se zaustavi prolaznost vremena,

Bulke crvene jezike plaze, oko nas do visine glave je narastao

Korov: sjedinjeni smo u prostoru, krvi, mesu

I samotni kao Adam i Eva na toj ludoj, prastaroj planeti…

Prošla je groznica, mlohava su nam nedra, s naših tela uvenulo otpadaju ruke,

Stranci smo već, razdvojenih usana i demona

Sa crvenim cvetom u usnama nepomično ležiš na obali reke,

Latice polako otpadaju – klonulo zatvaraš velike, žute oči.