Reči na ploči škriljca

I upisao sam Vas u žal mora,

i tebe bako, sluškinju sunčevih zraka,

sirotu Mariju Babič,

i tebe deda, kalogažca, prosjaka neba,

Šandora Jo,

i tebe oče, učitelja sa zvezdanom pločom

škriljca, negdašnjeg Ištvana Belu,

pšenica ili korov

možda u humusu Ukrajine,

i tebe majko, težaka rata,

vršioca smrti živote,

Šaroltu Jo,

i vas Bele, Balaševe, Piliare

i vas, moje ljubimce:

MarijaMartu, Ani Manija i Bodlju,

MagdolnuMartu i Blaža,

i vas srčana tabanja Demdedenja,

senice Pistinke sa gnezdima sunčevog sjaja,

Bukagiju-Bilintku, Tihomera i Ivana

i svakoga o kojima samo toliko:

ljubavi, ljubavnici, prijatelji, prijateljstva.

I vas, mili moji,

o kojima samo to znam

da ste mi krive malog prsta,

da ste mi kudrave vlasi kose,

da ste mi boje kose i oka,

da ste mi lukovi

mojih zagrljaja.

Pa vidite me takvog, ako me želite videti:

između neba i zemlje

nasuprot beskonačnosti

beznačajan čovek stoji,

nogama u prašinu znakove crta:

peta mu je tačka, skica,

tabane zarez.

I slepi Homer, more

ispusti lautu, vreme,

kat-kad ispruži svoje ruke,

val s jagodicama prstiju

opipava,

naglas čita,

sve promrmlja i razmrvi.