Protu-elegija, mojoj rodnoj kući

„U podne na ulici ipak sam mogla Petru 4 forinti dati i tako je 10 kg drva doneo. Popodne je već u sobi blaga toplina bila.”

21. maj 1952. sreda, detalj iz dnevnika moje mame

Pitbuli, gvozdene spone,

kamere i visoki kameni zidovi

su čuvali, od omiljene, stare,

suncežute vile u podnožju Mečeka,

gde su od vetra savijeni borovi vrta

u mojim nemirnim, sustanarskim

snovima odzvanjali,

sumorna, stroga rezidencija je nastala.

Nešto više od godinu dana sam imala

kad nas je zima jednog maja

tamo zatekla,

ali u maleno pečujsko čudo se pretvorila –

u džepu moje mame četiri forinti se još našlo

i moj krsni kum, žgoljav

i na stomaku operiran mlad lekar

deset kila drva je doneo

i nastala je toplina, blažena toplina.

Takva toplina

koju današnji gospodar kuće

verovatno ni ne poznaje,

slobodnom vatrom je grejala

na zamišljenim visovima.

Hvala, Bakice od četiri forinta,

(reči mog detinjstva

na vas misleći

sad dozivam!)

vi ste moj večit

etalon preživljavanja