Potpaljivači

Toliko grubosti

mi je prišila, toliko tegova

pokušala oko vrata mi namotati,

trgnuo s ramenima:

„U nekom drugom traži

krivca!

Odlazim!“

Al je pošla za mnom, povukla me.

„Reći ću ti još puno toga

jer nekome se mora reći,

jer samo osećajnog se isplati tući, jer

samo

voljenog možemo mučiti.“

I poput uzavrelog otpada

među nama propast sjala:

u gomili svaka zataškana laž,

stavovi zapele megalomanije,

isušene mumije izgubljenih sveštenika,

jalovo veličanje momaka s vučjim gušama,

bančenje na otpacima

ispod nepokrivenih greda,

silovano vreme,

ustakljeni krajolici,

od besumočne jurnjave

do uništenja zgužvana sloboda,

lica poput praznih krabulja,

u viticama potucajući prsti devojaka,

iza očaja ševarom

obrasli jarak

izazovne čednosti,

besciljna prašuma.

I na kraju svakog zavičaja i svake

ceste utelovljena oskudica,

večno beskućništvo...

Jer od nagomilane sramote

nije nađeno utočište,

pustili da na uzrujanosti,

na žrtvenoj lomači

pregori.

I kao na delu uhvaćeni potpaljivači

žmiravo-nemoćno,

garavim obrvama zurili

u ispitivačke oči zore.